الدرويش والموت

by Meša Selimović, ميشا سليموفيتش, الحارث النبهان (Translator)

رواية عن تحليل الذات.. عن التضحية.. عن الحياة، والدين والمشاعر: الحب والكره، وتأثير المجتمع على شخصية دينية ملتزمة. كتبها الأديب ميشا سليموفيتش بلغة حية يشعر القارئ بمساس معانيها لوجدانه. دراما نفسية عميقة عن أحمد نور الدين"" شيخ التكية المولاوية، والمحارب السابق والذي كان يؤمن بأن السلطة مرادفة للعدل والأمن، حتى اعتقلت السلطة أخيه وقتلته بلا تهمة واضحة. فكان هذا بمثابة الحجر الذي سقط وتزحزح بعده جبل المبادئ الراسخ. تعامل الشيخ مع الحدث بالكراهية و النسيان حتى دخل السلطة ومارس العنف ضد أقرب الأصدقاء، وهكذا تحول من متمرد على السلطة إلى سوط يجلد معارضيها، ثم تحدث المفاجآت ويندم.

Genres: Fiction, Classics, Historical Fiction, Literature, Philosophy, Novels, 20th Century

484 pages, Paperback

First published January 1, 1966

About the author

Mehmed "Meša" Selimović was a Yugoslav and a Bosnian writer from Bosnia and Herzegovina and one of the greatest Bosnian writers of the 20th century. His most famous works deal with Bosnia and Herzegovina and the culture of the Bosniak inhabitants of the Ottoman province of Bosnia.

Reviews

[Vit Babenco · Rating 5 out of 5]

Guilt, law, justice: I’ve already read two grand books about law, justice and guilt – The Trial by Franz Kafka and Invitation to a Beheading by Vladimir Nabokov – and Death and the Dervish by Meša Selimović surely belongs in this fine row of masterpieces.
The hero wants to pass his time in prayers and the passive contemplation of divinity and the world but to live is to take sides, and taking sides is dangerous…

I do not yet know what will be written here. But in the strokes of these letters at least some of what was in me will remain, no longer to perish in eddies of mist as if it had never been, or as if I had never known what happened. In this way I will come to see how I became what I am – this self that is a mystery even to me. And yet it is a mystery to me that I have not always been what I am now. I know these lines are muddled; my hand trembles at the task of disentanglement that I face, at the trial I now commence. Here I am everything: judge, witness, and accused.

Everything that happens is ambiguous and ambivalent… Justice belongs to those who wield power… Culprits are those whom the endued with power name guilty…

“If you don’t think blackly, things can get blacker. Nothing depends on you. It doesn’t help to be either brave or cowardly, neither to curse nor to weep; nothing can help you. So sit and wait for your lot, and it’s already black since you’re here. That’s what I think: if you’re not guilty, then it’s their mistake. If you are guilty, then it’s your mistake. If you’re innocent, then misfortune has struck you, as if you’ve fallen into a deep whirlpool. And if you’re not innocent, you’ve earned it, nothing more.”

And the moral is the most ambiguous of all things. There are plenty levels of morality for everyone… Moral is layered like onion skin…

They dreamed of rulers who were good, but who was that? As far as he was concerned, he dreamed of bribable ones, he liked them the most because there was a way to them. Worst are the honest ones, who need nothing, who have no human weaknesses, and know only about some higher law, which is almost incomprehensible to ordinary men. No one can do more evil than they can. They create enough hatred to last for a hundred years.

He who walks the path of moral compromises inevitably turns into an instrument of evil.

[Lars K Jensen · Rating 5 out of 5]

Imagine a bag of candy with 455 pieces of the most delicious pieces of candy inside. Each is so delicate and mouth-watering that you feel the need to expand the joy to as many minutes as possible, and it sweetens the soul, just like it does the tongue.

This is basically what this book was like to me. It's not an easy read (and thank God for that), but it's great literature. Such great literature.

The book (written 1962-66 and a classic in Yugoslav literature) is set in Sarajevo under Ottoman rule (18th century) and has often been compared to The Trial by Franz Kafka, which is quite obvious when you think of the plot (man vs. system). I would, personally, describe it as a combination of both The Trial and Crime and Punishment by Fyodor Dostoyevsky, based on the fact that the protagonist has long conversations with himself, mostly on doubt and indecisiveness. It's so riveting.

The book is incredibly slow in its storyteling, so if you haven't got the patience (or attention span) for that, I pity you - and think you should read something else. Maybe a magazine, or the subtitles to a Hollywood action movie.

[°°°·.°·..·°¯°·._.· ʜᴇʟᴇɴ Ροζουλί Εωσφόρος ·._.·°¯°·.·° .·°°° ★·.·´¯`·.·★ Ⓥⓔⓡⓝⓤⓢ Ⓟⓞⓡⓣⓘⓣⓞⓡ Ⓐⓡⓒⓐⓝⓤⓢ Ταμετούρο Αμ · Rating 5 out of 5]

«Μην παίζεις με τα
σκοτάδια μου...
Εκεί... ούτε εγώ πατάω»

Πριν ξεκινήσω το σχολιασμό σχετικά με αυτό το σπουδαίο βιβλίο, θα ήθελα να κάνω μια προσωπική διευκρινιστική δήλωση.

(Θα ήταν εξαιρετικά ανακριβές, ανούσιο και προσβλητικό αν προσπαθήσει οποιοσδήποτε
να τοποθετήσει τη μεγαλοφυΐα αυτού του γραπτού
κάτω απο τη σκιά πολιτικής ή θρησκευτικής βαρύτητας.

Κάθε πρόθεση για πολιτικούς παραλληλισμούς ή θρησκευτικές μισαλλοδοξίες χαρακτηρίζεται ως ιεροσυλία ή πνευματική ανεπάρκεια.
Τα μηνύματα και τα συμπεράσματα απο αυτό το γραπτό είναι πανανθρώπινα, οικουμενικά,
επομένως απέχουν έτη φωτός απο κάθε μικρόψυχη σκοπιμότητα, απο κάθε αιρετική και φανατική προκατάληψη).

« Γιατί ο θάνατος είναι χωρίς νόημα, όπως και η ζωή»

Αυτή, η τελευταία φράση του βιβλίου είναι πραγματικά θλιβερή αλλά και εξαιρετικά προκλητική για προβληματισμό.
Παγκόσμιο ανθρώπινο μήνυμα για τον υπαρξισμό και τις αξίες που προωθούμε πιστά και παρακολουθούμε τυφλά μέχρι σήμερα.

Απο την αρχή έως το τέλος της ιστορίας ο αναγνώστης βυθίζεται και φυλακίζεται στις ανατροπές συνειδητοποίησης ενός ατόμου σχετικά με τον άγνωστο εαυτό του και τον παράδοξο κόσμο γύρω του.
Η ψυχολογική πυκνότητα αυτού του μυθιστορήματος καταγράφει με εξαιρετικό τρόπο τις πολυπλοκότητες
και τις αιώνιες αντιθέσεις στην καρδιά της ανθρώπινης εμπειρίας.

Δεν είναι καθόλου δύσκολο ανάγνωσμα, είναι βαθυστόχαστο με πολλές διαθέσεις και καταστάσεις. Άγχος, ανησυχία, φόβος, νοσταλγία, μοναξιά, άγνοια, πίστη, απόγνωση, είναι μερικές απο αυτές.

Η ιστορία κυματίζει ανάμεσα στη λαϊκή σοφία
- που μπορεί εύκολα να παρασυρθεί και να ενδώσει στη βία του όχλου -
και σε έναν ηθικό κώδικα θρησκευτικής αρχής, ο οποίος παραβιάζεται και καταπατείται εύκολα όταν η αγάπη, το ατομικό συμφέρον, η συνειδητοποίηση της δύναμης του κακού και η συναισθηματική έκρηξη που προκαλείται απο βία και αδικία οδηγούν σε δράσεις απρόβλεπτες και επικίνδυνες.
Αυτές οι δυνητικά τρομερές δράσεις και αντιδράσεις της ανθρώπινης ψυχής ειναι το κεντρικό ηθικό ζήτημα που αφορά οποιαδήποτε εποχή και κάθε τόπο της γης που κατοικούν ανθρώπινα όντα.

Βασικά ο συγγραφέας ακολουθεί ένα συνηθισμένο μα σπουδαίο μοτίβο της λογοτεχνίας, τον ανθρώπινο μετασχηματισμό.
Όταν κάτω απο ιδιαίτερες και ξεχωριστές -για κάθε άτομο- συνθήκες αναπτύσσεται η δύναμη και η θέληση ενός χαρακτήρα να κάνει για πρώτη φορά πράξεις, ξεπερνώντας κάθε ισχυρή εσωτερική δύναμη αναβολής ή συγκράτησης που είχαν επιβληθεί απο πριν και έσβηναν κάθε φλόγα για επανάσταση.

«Ο Δερβίσης και ο θάνατος» εξιστορεί απο την πλευρά του αφηγητή μια τέτοια προσωπική επανάσταση.

Ο Αχμέντ Νουρουντίν είναι σεΐχης σε ένα μουσουλμανικό μοναστήρι, στην κατεχόμενη απο την οθωμανική αυτοκρατορία Βοσνία.
Ο Νουρουντίν είναι ένας 40χρονος σεμνός, γλυκός, καταθλιπτικός και σοφός άνδρας.
Ο ασκητισμός του στον οποίο έχει ταχθεί αγόγγυστα και αυτοκαταστροφικά θρυμματίζεται μετά απο ένα τραγικό γεγονός.
Ο αδελφός του συλλαμβάνεται και δολοφονείται ανεξήγητα και μυστηριωδώς απο τις αρχές της εξουσίας.

Ο Νουρουντίν δεν έχει καμία κοσμική εμπειρία και μετά το θάνατο του αδελφού του βρίσκεται αντιμέτωπος με την πραγματικότητα, έξω απο την πόρτα του μοναστηριού.
Ξαφνικά ανακαλύπτει πως ζει ένα εφιάλτη χαμένων αιώνων.
Στην πατρίδα του κατοικεί ένας ληθαργικός λαός, δεν υπάρχει τίποτα που να πλησιάζει την έννοια της δικαιοσύνης, όλοι γύρω του κινούνται μέσα στην διαδεδομένη διαφθορά και την προδοσία,
οποιαδήποτε διεκδίκηση αυτονόητων δικαιωμάτων οδηγεί στην τυρρανία και το θάνατο.

Σκέφτεται, προσεύχεται, παρακαλεί να μάθει για τον αδελφό του.
Ταπεινώνεται, εξευτελίζεται και καταρρέει όταν καταφέρνει να μάθει πως ο αδελφός του φυλακίστηκε και δολοφονήθηκε λόγω της εργασίας που έκανε και τυχαία έγινε γνώστης κάποιων γεγονότων.
Η τυχαία ενημέρωση που προήλθε απο εγγύτητα όχι απο εμπλοκή πληρώθηκε με τη ζωή του.

Και εδω ξεκινάει η εσωτερική μάχη του Νουρουντίν, ο συνεχής διάλογος με τον ανώτερο εαυτό του και η διεξαγωγή συμπερασμάτων και επιχειρημάτων.
Η καρδιά και η λογική παλεύουν,εκφράζοντας βαθιά αγανάκτηση, απόγνωση, πόνο, μίσος, κακία και διάθεση εκδίκησης.
Βασανίζεται, υποφέρει, χάνει το βάρος της εσωτερικής ομορφιάς του και μετασχηματίζεται σε θηρίο που προσποιείται ηρεμία κάτω απο τρομακτικές συνθήκες και περιμένει, καιροφυλακτεί τη στιγμή της επίθεσης.

Μια εξαιρετική απεικόνιση του ανθρώπου που αγωνίζεται μάταια για δικαιοσύνη.

Η πένα του Σελίμοβιτς δεν αφήνει στιγμή τον αναγνώστη να ξεφύγει απο την ψυχολογική ένταση και την εσωτερική οδύσσεια του Νουρουντίν.
Με απλή και πλούσια γλώσσα αφήνει τους υπόλοιπους χαρακτήρες της ιστορίας να αυτοπροσδιορίζονται, τους απαλύνει απο βαριά νοήματα, τους κατατάσσει σε ορισμένα υπαρξιακά επίπεδα.

Η ουσία βεβαίως δεν μπορεί να είναι υπαρξιακή και ουδέτερη. Η βαθιά και τρομακτική αντίληψη της εγγενούς ανθρώπινης κακίας που εξηγεί πολλές τραγωδίες του 20ου αιώνα είναι το οικουμενικό μήνυμα του συγγραφέα.

Ο λόγος για τον οποίο αυτό το βιβλίο κατέκτησε μια μόνιμη θέση στην καρδιά μου είναι ότι περιέχει πολλά μονοπάτια φανερά και κρυφά τα οποία οδηγούν σε βαθιές, σκοτεινές και δυσάρεστες περιοχές του εαυτού μας.
Είναι η διερεύνηση ανάμεσα στα ιδανικά και την πραγματικότητα.
Είναι η αντανάκλαση φωτός σε μια κατάμαυρη ψυχή που αποσύρεται και βασανίζεται ως τη λύτρωση.

Ισχυρές ιδέες σε περιοχές του ανθρώπινου νου πολύ δύσβατες.

Τέλος, ειναι η καθολικότητα της γραφής, παρόλο που η ιστορία βασίζεται σε συγκεκριμένο και ιδιαίτερο τόπο και χρόνο, οι ιδέες που πραγματεύεται δεν περιορίζονται σε χωροχρονικά καλούπια.

Με συγκλόνισε η στιγμή που η ασκητική ψυχή του Νουρουντίν σπάει με ορμή και οργή τους περιορισμούς και θρηνεί σπαρακτικά, ουρλι��ζοντας απο τον πόνο του θανάτου μέσα στην εκκλησία.
Ένα μνημειώδες δράμα τρομακτικής σημασίας.

Το βιβλίο τελειώνει με μια απρόβλεπτη μα αναπόφευκτη σκηνή φρίκης.
Μια εξαίσια και συγκλονιστική φρίκη που με έκανε να ξαναδιαβάσω αρκετές φορές την τελευταία σελίδα...

👳🏻‍♂️🙏🏻☝🏻😈

Καλή ανάγνωση.
Πολλούς ασπασμούς.

[Sawsan · Rating 4 out of 5]

"كنت أعتقد أن العدل ضرورة"
هذا ما كان يعتقده الشيخ أحمد نور الدين الدرويش
الذي يعرف الحق لكنه لا يعرف كيف يدافع عنه
ويحزن للظلم ولا يعرف كيف يسعى للحصول على العدل
تحتجز السلطة أخوه بدون وجه حق, ويتردد في عمل ما يجب عليه عمله لإنقاذه
فهل العدالة لابد أن تتحقق بوسائل وأساليب نزيهة وسليمة؟
يبدأ في اكتشاف حقيقة الحياة والناس, والأهم اكتشاف نفسه بكل ما فيها من ضعف وحيرة وتساؤلات
ماذا يحدث بعد أن يصل الدرويش للسلطة؟ هل يحكم لصالح نفسه أم يحتكم للعدالة والضمير
أفكار وموضوعات كثيرة تعرضها الرواية, العدل, تبرير السلطة للظلم, الصداقة, الخيانة, الضعف الانساني, هل الأفضل معرفة الحقائق أم الجهل بها؟
الكاتب يركز على النفس بكل أحوالها وتقلباتها, واعتراف الانسان بأخطاؤه وزلاته بوضوح وبدون تجمُل

عمل غير عادي لكاتب من البوسنة محمد ميشا سليموفيتش
جمال في اللغة والأسلوب, والترجمة رائعة

[StefanP · Rating 5 out of 5]

Najljepše bi bilo ono što je nemoguće, vratiti se u taj san, u nesaznano djetinjstvo, u zaštićeno blaženstvo toplog i tamnog praizvora.

Kada jednom Selimovićev brat bude uhapšen i izručen od strane okupatorskih snaga, Selimovića više ništa neće zaustaviti da u trojakoj ulozi (sudija, svjedok i tuženi) pomogne bratu i sazna njegovu ili sopstvenu krivicu. Od tada on ulazi u kovitlac obmane, u jedno životno okruženje sa svim njegovim pojavama i promjenama. Tokom čitanja ove knjige imao sam osjećaj da je Selimovićevo djelo jedna stijena koja se urušava, a čije komadiće on sakuplja, ne bi li ih takve uklopio u supstancu svijeta. Ideal romana naginje ka nihilizmu i kroz vjeru utire put ka istinskom životu. Njegov junak Ahmed Nurudin, koji u sebi nosi bratovljevu i ljudsku žal, poput Antigone se bori između božanskih i ljudskih zakona. On uviđa iščašenost svijeta i često sebe nalazi u moralnoj dilemi. Selimović sa jednom pedantnošću ističe psihološko-analitički odnos glavnog junaka prema svijetu, prosuđujući njegove vrijednosti i manifestacije. Sklon introspekciji, Selimović preispituje ljudska srca, saznanje i pravi put. “Derviš i smrt“ sa sobom nosi tanane peripetije i zahtjeva strpljenje, nagrađujući čitaoca promišljenim sentencama.

[Monzer ۞ مُنذِر · Rating 5 out of 5]

يُعرف عن الدّراويشِ كثرةُ صمتِهِم وخفّة ظلّهم, وكثرةَ ساعاتِ سكونِهم ووَفرةُ تأمّلاتِهم وصلواتِهم, إلّا أنّه من المَشهورِ نِسيانُ
الحِكمة القائلةِ بأنّ الإنسانَ ابنُ الوقتِ, و أنَّ مَا يُظهِرُهُ الإنسانُ السّاكن على جوارحِهِ من سلامٍ واطمئنانٍ ما هوَ إلّا دليلٌ على غِنىً وعُمقٍ داخليٍّ قلّما يراهُ من يَقفِ على عالمِ التّحرّكات العضليّة والعُنفوانِ الخارجيّ.
فاحذَر مِمّن يُبهِرُك بِسكونِ حرَكتِهِ ورقّةِ نظَراتِه, فقَد يكونُ ذاكَ من دَواهي الخَلقِ!

غَرَبَت الشّمسُ على مدينةِ القصبة, قريةٌ من قرى المعمورةِ البوشناقيّة, حيثُ يمرّ هواء نهرِ السافا وتُمطر قطراتِ بحر البَنَادقة بَعدَ تبخّرها صعوداً الى سماءِ الأرضٍ, صعوداً يُشابه في صورتِهِ وظلّه صُعودَ الأرواحِ المعذّبة لأهل البَلقانِ في ذاكَ الزّمن, فأحداثُ روايتنا في القرن التاسع عشر الدّموي, تحت سُلطانِ آل عُثمان وعلى حدودِ آل الهابسبورغ حُكّام النّمسا, فما هذا الزّمن وما هذا المكانُ إلّا موضِعاً حقيقيّاً لعصرِ "الحُبّ والحرب".

إنّه الشّيخ أحمَد نورُ الدّين, شيخُ التّكية المولويّة, الّدرويشُ في لبّه وقالبِهِ ورجُلُ الدينِ الأوّل (مرتبةً لا رقَمَاً) في مدينةِ القصبة, الرّجل الذي من خلالِه يحكي الكاتِبُ روايَته ويقُصّ بها قصّته, على طريقة المونولوج يذوبُ الكاتبُ في شخصيّة الدرويش ويُدخلُ القارئَ في عالَمِهِ الدّاخليّ.
من ناحية الشخصيّات فالرّواية واقعيّةٌ أشدّ الواقعيّة, بدءاً من الشيخِ أحمد نور الدّين حتى أكثر الشّخصيّات هامشيّةً, فأَهلُ مدينة"القصبة" يُمَثّلون فئاتاً اجتماعيّةً نعرفُها في حياتنا اليوميّة, فالتّاجرُ والقاضي والشيخُ والمُنفتحُ على غيرهِ والمُنغلقِ على نفسِه, كلّهم من وجهة نظرِ الشخصيّة الانطوائيّة الشيخ أحمد نور الدين.
هي تراجيديا الإنسَان المُنطوي, أو فَقُل, تراجيديا الإنسانِ العائشُ على برزخِ الواقعيّة والقِيَم, هي بحقّ تفصيلٌ بديعٌ لِما يعانيهِ الإنسانُ الذي يَسعى للأخلاقيّة, ولكن أيضاً للحياةِ من تَقَلّباتٍ ومُعضلاتٍ يوميّة
الشّيخ أحمدُ نورِ الدّين هو رمزٌ لهذه المعركة الدّاخليّة التي ذكّرتني باستمرارِ بشخصيّات دوستويفسكي وما يبرزونهُ من تعقيدٍ هو مُتأصّل في ذاتِ من يسعى للتّمسّك بنظامٍ أخلاقيّ, أو في مَن يعيشُ مع ضميرٍ حيّ.
كما لا يُنسى أيضاً عُنصُر الحبكة الذي كان النّقطة الأكثَر نجاحاً لدى الكاتب, وفيها من التّغيّراتِ والتقلّبات ما يُفاجئ القارئ ويستدعي اهتمامَه خصوصاً في المئة صفحةٍ الأخيرةِ التي كانت رُبّما من أمتعِ ما قرأتُ في الآونة الأخيرة!

روايةٌ عن الدّينِ, عن النفسِ, عن الصداقةِ وعن العداوة, رُبّما فيها ما فيها من
تَبريرِ الكراهيّة", وربّما فيها شيءٌ عن عدمِ تبريرِ أيّ شيء, وأقوى ما فيها هي أنّها تُذكّر بالآية القرآنية الخالدةِ"
"وَكانَ الإنسانُ أكثَرَ شيءٍ جدلاً"
ها قَد تَحدّتنا عنِ الدّرويشِ, وَلكن, مَاذا عنِ المَوت؟

[Emina · Rating 5 out of 5]

I opet 5+
Svaki put nađem novi smisao i svaki put me još više oduševi ovo maestralno djelo.

[Skrivena stranica · Rating 5 out of 5]

Ovaj roman sam čitala više od mjesec dana, ali sam uživala u svakoj njegovoj stranici. Ovaj je roman kao tamna čokolada najviše kvalitete, gorka, predivne arome, koju ne možete proždrijeti u jednom trpanju usta. Ovo nije prešećerena Milka čokolada koju se proždre u dva zagriza. Ovo je kvaliteta koja se kuša zagriz po zagriz, koja ispunjava usta i nosnice svojom aromom u jednom zagrizu.

Ali dosta analogije s čokoladom.

Ulazeći u ovaj roman, nisam znala kako će me se dojmiti. Toliko sam citata nailazila na internetu Selimovićevih i vidim da su mnogi od njih bili i potpuno iskrivljeni bez konteksta. Ipak, mogu reći da Selimović zaslužuje sve hvale na koje sam ikada naišla i da je ovo djelo predivno, duboko, istrančano istraživanje psihe jednoga lika koji propada, koji gubi slojeve nevinosti i dobrote i postaje sve nesretniji i hladniji. Ovo je dubina, slojevitost, a prošlost lika saznajemo na samome kraju. Upoznali smo ga, pratili kroz njegov život, a na samome kraju otkrivamo njegove početke. I žalimo ga jer u njemu prepoznajemo sebe i kamo i nas život može odvesti, koliko životne prilike nište čovjekovu dobrotu i čine ga hladnim, teškim i nezainteresiranim.

Mislim da je ovo roman koji bi baš svatko trebao pročitati.

[Vuk Vuckovic · Rating 5 out of 5]

Do sada sam od Selimovića čitao samo Za i protiv Vuka (dva puta) i mnogo volim tu knjigu.
"Derviš i smrt" sam pokušavao da čitam u srednjoj - nisam prebacio ni 30 strana. Bilo mi je teško, sporo, tražio sam akciju koju nisam pronalazio - a u romanu je zapravo ima koliko hoćeš! Generalno smatram da mnoga dela iz kanona nisu pogodna za čitanje u periodu između 14 i 18 godina, kad ste još uvek dete i stvarno mnoge inače vrhunske knjige mogu da vam ne znače apsolutno ništa, pa da čak steknete i averziju prema mnogim autorima i delima ako ne i prema čitavoj književnosti.

Pogođen ličnom tragedijom, smrću mog dede, kada sam došao u rodni grad, uzeo sam ovu knjigu sa police da vidim kako je Meša tugovao za svojim bratom i pronađem neke odgovore i utehu za sebe.

Knjiga je neverovatna. Jedna od retkih koje kao da se tiču celog sveta. Poput svetih spisa. Možda tome pomaže i podtekst iz Kurana, ali imamo tolike primere knjiga sa tematikom iz svetih knjiga koje ipak nisu ni blizu takve sakralne snage kao Derviš i smrt.

Tokom čitanja prvih stotinak strana, srušen mi je stereotip o radnji u romanu koji nekako živi za sebe, a to je da se knjiga bavi samo filozofskim razmatranjima, preispitivanjima i previranjima u jednom čoveku i da je spora. U samom delu ima toliko čiste radnje radnje i spoljašnjih događaja koji se odvijaju uporedo sa samom "radnjom" i preumljenjima u svesti Ahmeda Nurudina, da ovo prvo može da tvrdi samo onaj ko knjigu nikada nije pročitao.

Knjiga je takođe puna humora svake vrste. Jedan od najjačih momenata je kada se kadija i Ahmed Nurudin gađaju citatima iz Kurana gde Ahmed Nurudin kaže kako se osećao kao da su sve te svete reči postojale hiljadu godina samo da bi njih dvojica mogli njima međusobno da se bore: "Onda sam i ja zaronio u Kur-an, moj je koliko i njegov, poznajem ga koliko i on, i počeo je megdan hiljadu godina starih riječi, koje su zamijenile naše, sadašnje, i koje su stvorene zbog mog zatvorenog brata...", a kadija mu na kraju celog tog mučnog kuran-dijaloga doda: "- Svrati opet - rekao je ljubazno - Ne viđamo se često."

Sam jezik dela je neverovatan. Kao da nijedna reč nije suvišna, što je za romane stvarno retka stvar i prosto kao da je moralo ili samo tako da se napiše ili uopšte da ne postoji. Ok, to može da se kaže i za druge velike knjige, ali ovde mi tekst izgleda i odaje utisak kao da stvarno imamo posla sa nekim spoljnim, božanskim nadahnućem.

Ovo je i roman o krajnostima i promašajima, o čemu govori čuveni fejsbuk citat o međuprostoru između starosti i mladosti, koji Ahmed Nurudin smešta u četrdesetu godinu, koliko ih ima on. On ne razume ni stare ni mlade, ali ne razume ni druge derviše. On je onaj koji neposredno komunicira sa bogom, kako i sama njegova titula kaže, ali kada je jednom vraćen u ovozemaljski život, on je čovek koji mora ponovo da se rodi i nauči sve o svetu ispočetka. Tabula rasa ali sa svešću o gubitku najbliže osobe.

U jednom momentu u romanu Ahmed Nurudin govori o sebi i svojim mislima i namerama u množini i taj deo izgleda mi kao jedno od najstrašnijih podvajanja, ili je bolje reći umnožavanja identiteta, za koje sam ikada čuo. (ne mogu sad da nađem mesto) Jeza.

Ovo je knjiga o čovekovom odnosu sa drugim pojedincima - bratom, ocem, izmaštanim ili pravim Ishakom, Hasanom - koji je možda i glavni lik romana, Mula-Jusufom, ali i o nemogućnosti čovekovog odnosa sa apstrakcijama kao što su društvo, pravda, zakon, totalitarni sistem (ovu poslednju sintagmu ne nalazimo tako nazvanu u romanu). Čovek je monološko i dijaloško biće - sve drugo, sve što zahteva odnos više od dve osobe nepojmljivo je i nemoguće za čoveka.

Na kraju, prelep je momenat u kojem se Ahmed Nurudin derviš-kadija-smrtnik priseća devojke iz mladosti i stvara je od prirode kako bi poslednji put razgovarao sa njom:
"Ne žalim, svejedno je, a dozivam njenu sjenu, njen nestali lik, da se oprostim, posljednji put, da je ostavim još jednom.
I uspio sam da je prizovem, da je stvorim od zelenog šiblja, od odsjaja vode, od sunčeva svjetla.
Stajala je, daleka, sva od sjena. Ako se dašak vetra javi, nestaće."

Poezija. To su svi odgovori i sva uteha koju sam našao.

Ne znam da li ima 5 knjiga ovakve snage da sam ih pročitao u životu, ali ako budem naišao na još 5 ovakvih knjiga, smatraću da sam pronašao svoju zlatnu pticu.

[Mohammed · Rating 3 out of 5]

ثمة بذرة شر في كل منا، تنمو وتزدهر كلما سقاها الأشخاص والظروف بما يرويها من الألم والأحقاد. ويبقى السؤال: هل البشر خيرون بطبيعتهم أم أشرار يحاولون المضي في طريق الصواب؟

الدرويش والموت رواية لميشا سليموفيتش، بحثت عنها طويلاً نظراً لجاذبية الاسم وكونها تنتمي لدولة لم أقرأ عن أدبها من قبل. تدور أحداث الرواية حول درويش يواجه صعوبة في التمسك بمبادئه عند وقوع أخيه في الأسر وتصادمه مع السلطات المحلية. فاجئتني النسخة التي حصلت عليها بحجمها الغريب -تقريبا ورق مقاس A4- والطباعة القديمة والصفحات التي تلتهم الهوامش منها حيزاً كبيراً. قررت أنها تضيف لتنوع مكتبتي على الرغم من أنها كانت ثقيلة ومرهقة عند القراءة.

في الواقع لم تكن ثقيلة فقط بسبب حجم النسخة، لكنها كانت كذلك أيضاً لبطء أحداثها وعادية حواراتها، إن صح التعبير. استغرقت مني وقتاً أطول من اللازم، لكنني لم أفكر في التخلي عنها، فكلما شعرت بالملل واجهتني أحداث مثيرة أو حوار مهم. وهكذا واصلت حتى النهاية.

هذا لا يعني بأن الرواية لا تستحق القراءة، إلا أنها تتطلب إلى قدر معين من الصبر. وما يساعد على ذلك هو الأجواء المميزة ما بين التكية الصوفية، المنازل البوسنية والمناظر الريفية الموصوفة. هناك شخصية الدرويش التي تقدم مثالاً رائعاً لتطور -أو تدهور- الشخصية على مدى النص. أضف إلى ذلك شخصية حسن، العابث الحكيم والصديق الوفي الذي لا يضر أحداً سوى نفسه. ثمة محادثات جيدة عن وضع البوسنة والبوسنيين في تلك الحقبة من التاريخ، شذرات وجودية وبعض التأملات في الناس ودوافعهم ونواياهم.

من وجهة نظري ليس ثمة رابط قوي ما بين العنوان والنص. فالقارئ قد يتوقع أن النص مترع بالتأملات الصوفية حول الموت، وعلى الأقل هذا ما دار بخلدي. ربما كان عنوان الدرويش والانتقام أكثر ملائمة للنص من حيث تطور الأحداث.

[Iluzija O. Istini · Rating 5 out of 5]

Svjesna sam da ce ovaj osvrt biti u potpunoj opreci ocjeni ★★★★★ koja je navedena poviše, ali samo vrhunska knjiga može potresti osjecaje toliko da je zavolis ili zamrzis.

Citajuci pocetak i primjecujuci gotovo ludjacku opsjednutost grijehom koja je izvirala iz glevnog lika, sjetila sam se svih ljudi koji su mi knjigu preporucili ili pohvalili. Tko je tu lud? Pisac, oni ili ja? Toliko je realno lik docaran.

Realan ili ne, prezirem ga svakom strunom svog, nadam se, zdravog razuma. Optereceno, nezahvalno djubre i izdajica, daleko od svecane andjeoske slike koju stavlja predase i njome se opravdava. "...moj moral..." Pih! Da nije strahovao od osude, ne bi djelovao. Pustio bi svijet da trune. I takav se, svejedno, smatrao visim od drugih, trazeci dokaze u trenucima svoje lucidnosti. Dragi, to sto si jednom duboko udahnuo i svatio da je zrak hladan, ne daje ti dovoljno da opises kakva je zima bila.
I onda se zaplece u vlastite misli, jer, tesko je mrziti kukavice i biti jedna, tesko je prezirati nasilnike i takvim se pokazati. Tesko je sebe razocarati. I onda se zaplice u misli umjesto da se mijenja.
Zar nismo svi?
Ne razumijem ga, ne opravdavam ga, prezirem ga s gadjenjem. Ne prepoznajem njegove strahove i ne prepoznajem njegove misli kao svoje. Ali isto me potresaju i ne daju mi mira.

Vrhunski pisac, vrhunska knjiga. Mrzit cu je dugo.

[Richard Derus · Rating 3 out of 5]

Real Rating: 3.5* of five

An intense read. Beautiful translated words confronting and comforting the human fear of love by the means of examining the easier-to-grasp fear of death.

I've chosen some favorite phrases and liked them from the quotes. They appear below the review. I think the patience required to read a footnoted and glossary'd read won't allow its subtleties and tremendous pleasures to spread widely among US English-speaking readers.

Make no mistake: Ahmed Nuruddin is you, reader, a man whose loves and One True Love don't mark him out from the herd but place him in the center of it. He doesn't do a single thing that any one of us couldn't do, be it generous or cowardly or divinely inspired. It is simply that we wouldn't tread in his footsteps, wouldn't elect to give ourselves to an ideal in a world without respect for them.

I give the book a paltry rating, based on those comments; I found it necessary to break my reading into smaller bites than I would have liked to do. The feast is so rich, satisfying my word-lust in such short order, that I ended up feeling disconnected by the enforced consumption of many amuse-bouche reads between this book's courses.

I suspect many readers will be defeated by that very need. This is a book that, due to its own delights, ends up unfinished, bookmark poking the piles of paperbacks athwart its spine, a guilty glance sliding past it as the New Year's Resolution cry "I WILL FINISH THIS SHELF!" rings its falsely sincere echoes into our shared shame.

[Paul Fulcher · Rating 5 out of 5]

This is why I love translated fiction: a book written in the 1960s, which took 30 years to be translated into English and has languished in relative obscurity since, but an outstanding read.

The plot of the Death and the Dervish is relatively straightforward. The narrator, a Dervish living in Ottoman-ruled Bosnia, has his life turned upside down when his brother is arrested. The novel tells of his Kafkesque struggles with the authorities to discover of what his brother id accused, his desparate attempts to save him, his revenge when he fails to do so, and how this ultimately harms both him and his friends. While set in the c17th Century (no date is ever given) Ottoman Empire, the plot is actually based on an incident from the author's own life in Post-WW2 Communist Yugoslavia.

However, the key interest of the novel - told as a first-person interior monologue - is primarily in the pyschology and philosophy of the narrator.

We follow the journey of his life through three phases, firstly as an idealistic young soldier, then, after his chosen love gets married whilst he is away on military duty, his withdrawal from the world as a deeply religious Muslim ascetic.

However, following his brother's arrest he decides that he cannot remain detached from the world and must get involved in the politics and intrigues of both the Empire and organised religious life. Hatred and revenge become his new guiding force.

"I wish you eternal piece, you inexperienced young man of long ago, who burned with pure flames and a need for sacrifice. And I wish eternal piece to you, honorable and noble Sheikh-Nuruddin, who believed in the power of gentleness and God's word. I light a candle to each of you in my memory and in my heart, you who were kind and naïve."

This realisation comes to him only very gradually, and this part of the book is deliberately very drawn out - indeed the narrator admits:

"A reader with good intentions might tell me: you're dragging things out too much; you're philosophising too much. I would respond immediately: I know. I'm spinnig this meager thought out to a great length, shaking it like an empty jug when you cannot get another drop out of it. But I am doing that on purpose, to delay telling what upsets me even today, several months after it all happened. However, beating around the bush will not help, I cannot avoid it, and I will not stop it."

The latter part - as he comes to realise, in both senses of the word, the personal compromises required for involvement in political life and the unsecure nature of being in power - is told at a deliberately much faster pace and becomes almost thrilleresque.

The book also gives, indirectly, a fascinating insight into Ottoman Bosnia, a world where e.g. Christianity is treated as an old, pagan, religion, as well as 20th Century Yugoslavia.

And the 30 year wait for the translation was worth it, given the beautiful effort by Bogdan Rakic and Stephen Dickey.

Strongly recommended.

[Momčilo Žunić]

Izgleda da je Selimović bio jedini način da probauljam iz čitalačke depresije (najdugotrajnije koja me strefila zasigurno 10 godina unazad), da uplovim u delo koje zbog opsežnosti kurikuluma nisam uspeo da po treći put repriziram onda kada je to bio imperativ (jer ispitni obim 20. veka), naposletku i da se i posredstvom književnosti sučelim s aktuelnim društvenim stanjem. A, kako mi se to u ovom trenutku čini, ne postoji prizvanija domaća lektira koja ga zrcali - naprosto sam začuđen što uopšte nije protestno rabljen. Iako bi se tvrdnja o prizvanju mogla primerovati čitavim nizom motiva (od zastrašivanja gaženjem i takozvanog prijateljskog razgovora pa nadalje) ili citata, na ovom mestu dostatan će biti ovaj:"I vas se tiče taj zločin, jer znate: ko ubije nedužna čoveka, kao da je sve ljude ubio. Sve su nas ubili nebrojeno puta, braćo moja ubijena, a užasnuti smo kad pogodi nekog ko nam je najdraži." S tim u vezi, krajnja je bojazan da je prosveta Nurudin (kao čovek koji očekuje tek prividnu nagodbu u tr(v)enju sa poretkom u svetu) i da ovaj ispit s druge strane katedre, nažalost, položiti neće(mo) - ne bih da udaram u smućene vetrove - sa žudnjom da stvarnost demantuje...

A sa strane ponovnog povratka u ovu parabolu o moći i vlasti, odnosno u kamerno egzistencijalnu (jer Nurudin je izrazito reljefan sklop, i infantilan i intelektualan, i to nije nauštrb ponavljati) i egzistencijalističku dramu (jer alijenacija, apsurd i izbor), uprkos podložnosti utisaka iz ove gornje alineje, pođimo od:

- Čitalačkog privatizovanja teksta, od premeta sa društvenog na individualno, u korespondentnim dozivanjima ispisničke dobi:"Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi." ili onih trenutaka kada mulj i guje provale iz Nurudina na belinu hartije... Crn je to murećep...

- Podudarnosti čina samosvesti onda kada se ova konačno promoli iz ideologije (ovde podrazumevane kao lažne svesti i pogubnosti uopštavanja:"Toliko sam svijet uopštavao, da sam ga ubio.") i čina pisanja kao oprečne moći razotkrivanja i razobličavanja...

- Pisanja kao testamentarnog izazova, kao muke i sumnje, kao suđenja samom sebi, kao pokušaja rasplitanja životnih čvorova, kao oklevanja i odlaganja, kao načina da se izađe na videlo sa stvarnosnom traumom...

- Otvorenijeg pisanja PROTIV SEBE kao uslova bez kojeg nema bilo kojeg JA narativa (religijska demagogičnost i društvena maska) i
hermetičnijeg pisanja PROTIV SEBE u kome provejava razlaz između javnog i privatnog a u kome se ponešto i prećutalo. Nurudinovo zapisivanje umnogome niče iz tog raskola. Hermetičnijeg, jer se izgledno namerno ispušta neposredniji govor o tačnom trenutku kada šejh postaje glumac i političar, dotačinjući se i sa pilatovskim - dinamika narativa i struktura ličnosti su takve da više nema ni vremena ni prostora za takvo samopromišljanje - i opetujući sagrešenja u drugačijem profesionalnom svetlu...

- Višeslojne ironije kraj koje se obično nezametno prođe a u tome je da je tekija nekada bila harem u vlasništvu Hasanove porodice, a darovana je "da bude stjecište derviša i sklonište siromaha 'jer su oni slomljena srca'", što mnogo može iskazati i o dervišima i o Džanićima...

- Ponešto i o prozi hodanja i o mimici kada misli ujedaju, a na ljudskim tvrđavama se očituju pukotine, o podvodnim blokovima ispod oskudnijih dijaloških particija...

- Intimna i istodobno opšta drama. Intimna jer uvodi u unutarnje i jer se vodi, bori i koleba u duhovnom naporu jednog junaka koji bi njome da maskira osećajnost i zauzda život. [Andrićeva "Smrt u Sinanovoj tekiji" tu je izvanredan podsticaj] Opšta jer se, osim društvene paraboličnosti [Kafka svakako i Andrić potrebito onaj iz "Priče o vezirovom slonu" i "Proklete avlije" svakako] prelazi iz kamernog koje je kolebljivo i odlažuće, pa je paradigma ishodovanja dubinski psihologizovane hamletovštine u čin koji je javan te (uvek) ima i nosi društvene reperkusije...

- Onog upripovedanog obrtnog momenta kada istina postaje laž i kada u Jusufovom slučaju laž kao kaligrafsko-falsifikatorsko umeće postaje dostojna istine i dostojnom iskupljenja za izdaju i sopstveni promašaj. Ukoliko smo se pitali čija bi to mogla biti prva sveća i čijim je to voskom pokapan Harunov grob, eto blagog i mogućeg nagoveštaja, jer "svetlo vere " gasne...

- A potom i od SMRTI... Harunove, Šefkijine, kadijine,..,  pa i vlastite Nurudinove, one ZA ŽIVOTA, jer sve vreme svedočimo mrtvom čoveku koji u razabiranju i svođenju računa samo iščekuje i onaj faktički završni udarac...

- Provalije između BELINE, omeđene završnim recima kojima se hotimično krivotvori izvornik Kurana [Nikola Milošević ima izvanredne napise o tome], u čemu je i priznanje vlastite promašenosti, sa konačnim odmakom od verskog predloška da je svaki čovek svakidašnji gubitnik i onih redaka koji svedoče o  intervalima nastajanja Nurudinovih zapisa, o njihovom posredovanju iz privatnog u javno, jer su dospeli u ruke prvog čitaoca koji o tome ostavlja pomiriteljnu zabelešku, jer su, mogućno je i to, adresovani njemu kao IZVINJENJE I MOLBA ZA OPROŠTAJ, a to se ne mora napisati, naposletku i o intervalu PREKIDA u koji je upisana SMRT... upravo kao BELINA...

Tako nam je književnost bolja nego što zaslužujemo.

[Eirini Proikaki · Rating 5 out of 5]

¨΄Ημασταν τέσσερα αδέρφια,και οι τέσσερις γύρευαν το χρυσό πουλί της ευτυχίας.Ένας σκοτώθηκε στον πόλεμο,ένας πέθανε απο φθιση,έναν τον σκότωσαν στο φρούριο.Εγώ το δικό μου πια δεν το ψάχνω."

"Για να ασχοληθείς με τη συγγραφή πρέπει να έχεις φιλοδοξία,που εγώ δεν έχω,ή να έχεις να εκφράσεις ένα τραυματικό γεγονός που σημάδεψε τη ζωή σου" λέει ο συγγραφέας.
Το γεγονός που σημάδεψε τη δική του ζωή και θέλησε να το εκφράσει σε αυτό το βιβλίο ,ήταν ο θάνατος του αδερφού του που εκτελέστηκε απο τους συντρόφους του το 1944 με απόφαση στρατοδικείου ,λόγω κλοπής.Είχε πάρει απο την αποθήκη της Κεντρικής διοίκησης λαϊκών αγαθών κάποια ειδη οικοσκευής(κρεβάτι,κομοδίνο,καρέκλα).Εκτός απο τον πόνο για το θάνατο του αδερφού,ένιωθε κι ενοχές γιατί δεν έκανε τίποτα,γιατί δεν εξεγέρθηκε ενάντια στο κόμμα,γιατί λίγες μέρες μετά το θάνατο του αδερφού μίλησε σε προγραμματισμένη εκδήλωση των παρτιζάνων σαν να μην τρεχει τίποτα.
"Η βασική σκέψη του μυθιστορήματος και η μοναδική ομοιότητα,ανάμεσα στη ζωή μου και στο μυθιστόρημα,υπήρχε στο ερώτημα:τι είμαι εγώ μετά απο αυτήν την καταδίκη;Στο μυθιστόρημα αυτό εκφράστηκε έτσι:Τι είμαι εγώ τώρα;Εκφυλισμένος αδερφός ή αβέβαιος δερβίσης;"
Ο Δερβίσης Νουρουντίν παλεύει σε ολο το βιβλίο με τον εαυτό του,με την εξουσία,με τις τυψεις,με τις αδυναμίες του.Προσπαθεί να τα βάλει με το σύστημα,να εκδικηθεί,αλλά το σύστημα είναι απρόσωπο,ανίκητο και τον καταπίνει.To μεγαλύτερο μέρος της αφήγησης είναι η εσωτερική πάλη του δερβίση,οι διάλογοι είναι λίγοι και η δράση ελάχιστη.Κυλάει αργά και διαβάζεται και αργά.Δεν είναι όμως βαρετό.Μπαίνει στα βάθη της ψυχής του ανθρώπου και συγκλονίζει.

"Οι ζωντανοί δεν ξέρουν τίποτε.Διδάξτε με,νεκροί,πώς μπορεί να πεθάνει κανείς χωρίς φόβο ή τουλάχιστον χωρίς φρίκη.Γιατί ο θάνατος είναι χωρίς νόημα,όπως και η ζωή."

[Ivana S. · Rating 5 out of 5]

There's only one word I can use for this book - MASTERPIECE!!!

[Ярослава · Rating 5 out of 5]

Боснія, 18 ст., Османська імперія. Ахмед Нурудин, шейх осередку дервішів, дізнається, що його брата арештовано – неясно, за що. Починає сяк-так з’ясовувати, чому і що тут іще можна вдіяти, паралельно оприявнюючи людський вимір авторитаризму – за яким неілюзорно проступає Югославія комуністичних часів, а не Османська імперія: “Система поліцейського терору, звісно, мусила перетворити Боснію на мертву кінцівку імперії, бо друзі вже не довіряють одне одному, батько не вірить синові, брат – братові, приятель – приятелеві, кожен боїться чорних шпигунів османських і щасливий, якщо його в цім краю не видно й не чути”. (Фігасобі пощастило країнам соцтабору, у нас, якби хтось таке в 60-ті написав, гнив би собі любісінько в таборах, а тут – нічо, зійшло з рук, класика і літературний канон: якщо ти можеш собі дозволити таке писати, то в тебе ще не все настільки погано, як написано.) (Цей роман дуже любили наші сімдесятники, коли вже пішло закручування гайок. Власне, ще ніколи, мабуть, не відчувала такої великої спорідненості з людьми з тим же читацьким паспортом, що в мене, як читаючи цей роман: мовби вони читають через плече, а в мене від них навик читати, вишукуючи політичні підтексти.)

І прекрасний переклад Катерини Калитко, дуже красивий, і дізналася кілька нових маловживаних слів, що завжди плюс!

[Kansas · Rating 5 out of 5]

https://kansasbooks.blogspot.com/2023...

“What if writing, in some inexplicable way, draws from me even things that I do not want to say, things that I have no intended, or that have hidden in the darkest depths of me, just waiting to be stirred up by my present agitation, a feeling that is hardly likely to obey me?

Can anything that happens between people remain a complete mystery?


Vuelvo a encontrarme en mi camino un texto que me ha ido envolviendo mientras lo leía, y digo “envolver” en todo el sentido del término, sobre todo atmósferico y la fluidez narrativa de Selimovic ha sido un impacto en este senido, porque es de esas veces que eres perfectamente consciente de que el texto te va calando de una forma que llega a ser capaz de revolverte por dentro. Mesa Selimovic construye en Ahmed a un narrador que sufre una revolución personal en todo el sentido de la palabra y ¿quién no ha tenido una etapa decisiva en su vida en la que no tiene más remedio que enfrentarse a sí mismo y cuestionar los cimientos en los que tenia construida una vida?? El derviche y la muerte es una novela contada desde lo más íntimo de un hombre que llevaba una existencia perfectamente estructurada, acomodada en su pasividad,, en su casi invisibilidad, cuando llegado un punto, todo se viene abajo… algo ocurre y tanto su entorno como el deber moral le obligan a tomar partido, cuando él realmente no quería definirse, ni salir de su status quo, ni siquiera, tomar decisiones que le hicieran exponerse: “A man is not what he thinks, but what he does.”, es quizás la frase más lapidaria de este texto maravilloso porque lo que había definido la vida de Ahmed había sido precisamente ese sobrepensar y no actuar así que durante todo este recorrido por la mente de Ahmed, Mesa Selimovic no da puntada sin hilo a la hora afinar en los recovecos escondidos de la mente de Ahmed.


"I am forty years old, an ugly age: one is still young enough to have dreams, but already to old to fulfill any of them. This is the age when the restlessness in every man subsides so he can become strong by habit and by the certainty he has acquired of the infirmity to come. (…) What a pity that I am not ten years older, then old age would protect me from rebellion; or ten years younger, since then nothing would matter.”


Ambientada en la Bosnia entre el siglo XVII y XVIII, la novela se centra en Ahmed Nuruddin, jeque o derviche en un modesto monasterio de Sarajevo. En este periodo histórico, Bosnia se encuentra bajo el yugo del imperio otomano, un dominio opresivo sobre todo en lo que se refería a la corrupción burocrática y politica, ejerciendo un control absoluto y total sobre los bosnios. Ahmed es un hombre sin ambiciones, modesto, tranquilo, que arrastra un pasado que no nos será desvelado hasta el final, un pasado en el que sí llegó a brillar, pero por cuestiones de la vida, decidió adoptar una postura pasiva ante su destino. “You’re a strange man, he told me. You don´t say very much, you’re secretive. You’re hidding behind words. I can´t see whats inside you. So tragedy has struck you. They couldn´t have hit you any harder, but I didn´t hear a word of either condemnation or grief from you". Un hombre ascético y modesto que aspira a la perfección moral en la que Dios será la respuesta a todas sus preguntas. Esta vida de refugio tras las puertas del monasterio se verá trastocada cuando su hermano es arrestado y condenado a pena de muerte, en una primera instancia de manera inexplicable, y luego se ira desvelando que se debe a motivos políticos. No sabremos el motivo exacto del arresto de Harun pero el lector irá percibiendo que debido al conflictivo clima político, conspiraciones, traiciones y control de unos pocos, su hermano Harun debía estar totalmente en contra del dominio turco.


"It seems that life is unjust to him, but thats just a prejudice; life is life one is just like another, everyone seeks happiness, but troubles come on their own. His happiness was books, just as for others it is love. His troubles was sickness, just as for others It is poverty, or banishment. We all walk from one bank to another, on the thin ropes of our lives, and each of our ends is known; they are all the same."


Está claro que Ahmed no tiene el perfil de antisistema e incluso si la tragedia le agarra por el cuello y azota su vida siente terror a exponerse, y hasta ahora había estado refugiado tras los muros del monasterio, sin ser consciente de lo que se cocía en el mundo real. El arresto de su hermano le hace salir al mundo, casi como un niño pequeño que está aprendiendo a andar obligado moralmente a “hacer algo”, no sabe extactamente qué puede hacer para salvarlo, pero moralmente entiende que debe moverse. Ahmed en un principio busca una audiencia con el suegro del cadi (juez) que es quién debe decidir el destino de su hermano, y en vez de ser recibido por el anciano, es su hija, la esposa del cadi quien le recibe ya que su padre está enfermo, en el colmo por la indiferencia por el problema que le arrastra hasta allí. Es interesante la manera en la que Mesa Selimovic nos va sumergiendo en esta primera fase de una búsqueda de una solución por parte de Ahmed, porque él, que tan confiado estaba debido a su estatus, en que el anciano iba a interceder en favor de su hermano, se encuentra con que es su hija quien le recibe empezando un parloteo incesante sobre sus propios problemas domésticos. Ahmed, es casi incapaz de poder articular palabra en defensa de su hermano…, y desconecta de su problema centrándose en ella: se sumerge en una especie de ensoñación que le sirve de liberación a su angustia existencial.


"But I could not hide from myself the fact that I watched her with pleasure, with a deep and peaceful enjoyment, with which one watches a calm river, the evening sky, the moon at midnight, a tree in bloom, the lake of my childhood at dawn. Without a desire to posess her, without the possibility of experiencing her completely, without the strength to leave. It was pleasant to watch her lively hands chase one another, forgetting themselves in the game. It was pleasant to hear her speak. No, she did not have to say anything, it was enough that she existed."


A partir de este momento, Ahmed visita a otros miembros con poder de la comunidad, pero nadie le ayuda. Ni siquiera será capaz de conseguir información sobre lo qué le paso realmente a su hermano, todos son rumores, divagaciones, el silencio del estado totalitario, mientras tanto su hermano sigue en el calabozo. A medida que Ahmed se mueve, ya digo que como un niño pequeño, confundido y no del todo motivado, nadie es capaz de mover un dedo. Desinformación, deshumanización, falsos rumores, conspiraciones… el sistema se presenta frente a Ahmed como una gran máquina que lo agota y al mismo tiempo intenta analizar. En varios momentos en los que tiene que tomar decisiones, siempre acaba optando por la más fácil, siempre pasando la responsabilidad a otra persona…, la pusilanimidad, y la cobardía de Ahmed se van revelando a medida que el entorno le señala con el dedo a la hora de relacionarlo con su hermano. El conflicto que tiene Ahmed entre la realidad pura y dura y el ideal forjado en su mente que se tambalea a medida que va identificando la corrupción del mundo real, es quizás el dilema más potente al que se enfrenta Ahmed…, y hay momentos en los que en sus reflexiones sale a relucir cómo es realmente Ahmed...


"I was struck by the strange, discouraging thought of how a man who is spiritually more developed than others is in difficult situation, unless he is protected by his position and the fear that position instills. Such a man becomes a loner; his standards are different, useless to others, but they still set him apart. So most of the time I stayed alone with a book or with my thoughts. I did not succeed in finding a single one of the men I wanted to befriend. I saw them all together as a whole, as a multitude, odd, cruel, strong, and even interesting. As individuals they were unimaginably insignificant. I did not despise the thought of them as a group, but could not stand them as individuals."

[...]

“It only seems to me that they’ve all inflicted evil on me, almost equally, they’ve disturbed me, forced me to confront a life beyond my own. They’ve forced me to take a side. What I am now? Some twisted kind of brother, or an unsteady dervish? Have I lost my love for mankind, or weakened the faith, thus losing everything? Have I lost my human face, or my faith? Or both? Fear has sttled inside me, Is-haq, fear and confusión; I no longer dare to do anything for either side. I’lose my way and perish.”


Tengo que reconocer que me ha fascinado el retrato psicológico que hace Mesa Selimovic de este hombre, multidimensional, siempre atormentado por sus elecciones morales, siempre justificando sus actos o responsabilizando a los demas, atormentado por la culpa, por lo que está bien o está mal, por las apariencias, por su conciencia: “Because a man changes constantly, and it is a sin to ignore your conscience when it speaks.” Es tan indeciso y tan inseguro que está continuamente en conflicto consigo mismo entre hacer lo correcto o sentirse atormentado por la culpa…, es una pusilanimidad y una cobardía que puede exasperar, pero entiendo que el ser humano está formado de una gran gama de matices y son los embates de la vida los que van conformando sus decisiones ante la vida y exponiendo su verdadero carácter. Poco a poco se va haciendo evidente que la necesidad de salvar a su hermano proviene más de lo que se espera de él como hermano, y del deber, más que sentirse motivado por la causa. Continuamente anda autojustificándose porque tiene un estatus que mantener pero realmente ¿a qué coste debe exponerse frente al sistema???


“But there could be no new beginning, nor would one be important. We are not aware when new beginnings arrive; we only discover them later when they have already engulfed us, when everything merely continues. Then we believe that everything could have been different, but it could not have, and so we rush into springtime, so as not to think about nonexistent beginnings or unpleasant continuations.”


Es una novela casi completamente narrada en primera persona, estamos dentro del conflicto íntimo de Ahmed, somos testigos de sus reflexiones, de sus dudas, y la manera en la que Selimovic me ha guíado a través de este texto, me ha emocionado en muchos momentos, una emoción que tiene mucho que ver con su estilo y con la vulnerabilidad de un hombre aterrado ante su propia cobardía. En un principio pensaba que podría ser una novela compleja y puede serlo por los dilemas morales a los que se enfrenta Ahmed, pero Selimovic transmite con tanta fluidez y sencillez lo complejo que me parece una novela muy accesible, y siento que esta novela se ha convertido ya en uno de mis clásicos favoritos. Hay momentos realmente maravillosos, muchos de ellos aquellos en los que Selimovic embarca a Ahmed en conversaciones con el que se convierte en su mejor amigo, Hasan, su polo opuesto, el único amigo, la única persona con la que se sentirá de verdad conectado a lo largo de su vida. Hasan será la luz que le hará enfrentarse a sus propios dilemas. Una amistad que además, pasará por varias fases:


"Our conversations were largely reduced to general, familiar phrases that others had used before us, phrases that were tried and safe, because they protected us from surprises and misunderstandings. A personal tone is poetry, an opportunity for distortion, or arbitrariness, and to leave the realm of general though is to doubt it. Therefore, we knew each other only according to what was unimportant, or what was identical in each of us. In other words, we did not know each other at all; nor was that necessary. To know each other meant to know what we should not."


“Once I asked him how was it that he had bestowed his friendship on me, of all people. Friendship is not chosen, he said, it happens, who knows, why, like love. And I haven´t bestowed anything on you, but on myself; I respect men who remain magnanimous even in their misfortune.”


“All of this remained in my memory, because of something powerful, yet no entirely tangible. Maybe becase it suddenly seemed to me, quite unexpectedly, that I saw a man show a side of himself that no one before me had seen.”



Con El derviche y la muerte, Mesa Selimovic se adentra en lo más íntimo del alma, creando un texto casi enteramente formado por el monólogo interior de Ahmed, sin apenas diálogos ni acción. La novela está dividida en dos partes, quizás la primera parte sea más íntrospectiva en este aspecto en el sentido de que será esencial para que nos hagamos una idea de los matices de un personaje como Ahmed y ya en la segunda parte, los diálogos se amplían y hay más acción, pero confieso que esta primera es la que de verdad me ha hechizado. La mayor parte de los personajes secundarios completarán este retrato de Ahmed, obligándolo a exponerse en el mejor sentido y en el peor. Está clarísimo que Mesa Selimovic entendía como nadie los misterios de la condición humano. Una joya exquisita.


“ Why are you constantly going away? To mantain the illusion of freedom? Does that mean that freedom doesnt exist?

It does and doesn´t. I go in circles, I go away and come back. Free and bound.

"-Then should I go or stay? Because apparently It doesn't matter. If I'm bound, then I'm not free. And if the goal is to come back, then why go away?

- But thats the point of it all: to come back. To long for someplace else, to leave and to arrive again at the place where you started. You need to think, to long for something, to love. So get ready to go."

♫♫♫ Roads - Portishead ♫♫♫

[Zeljka · Rating 5 out of 5]

Meša Selimović je bio genije. Dostojevski naših krajeva, definitivno. Kako je uspio tako uvjerljivo dočarati čovjeka toliko nabijenog emocijama, strahovima i obzirima, i usput nam otkrivati tako divne, tužne i istinite misli o životu! Uživala sam u svakoj toj misli...
Bilo je teško gledati sa strane kako se taj derviš uništava, kako sve one iluzije koje je imao o životu i ljudima propadaju u vodu i on sam postaje ono što je prezirao. Bilo je tako tužno to promatrati i znati da ne možeš ništa učiniti, da je on to sam činio svojim postupcima, svojim oklijevanjem, svojim zaziranjem od ljudi, a opet, i kad se promijenio, pogazio sve svoje nazore, zbog te se promjene i dogodilo sve zlo, zbog toga ga i zadesio takav kraj... Uh, kako me sve to ljuti, kad se sve događa naopako, protivno onome što bih voljela! Da je Ahmed bar slijedio Hasana jednako kao što ga je volio, Hasan je bio ljudina od čovjeka koja me odmah osvojila... Ali nažalost očito nije mogao. I kako ga ne žaliti?

[إسراء يونس · Rating 4 out of 5]

Wow ! One of my masterpieces 💜

" إن الأحياء لا يعرفون شيئاً، فعلموني أيها الموتي كيف يمكن الموت بلا خوف او علي الأقل بلا فزع اذ الموت لا مفهوم له كما هو الحال بالنسبة للحياة "
رواية عظيمة عبارة عن تحليل نفسي مُرتب و مذهل ، منولوج الدرويش طول الرواية قوي جدا ...اللغة والترجمة عظيمة ، أسلوب السرد والحوار راقي وممتع رغم كمية الحزن والألم اللي فيها ، اعجبني كثيراً بدء الكاتب البوسني محمد ميسا سليموفيتش بداية كل فصل بأية قرآنيه تُمثل الاحداث وترمز للأبعاد النفسية خلال الفصل بدأت ب " نون والقلم وما يسطرون" وانتهت ب "والعصر إن الانسان لفي خُسر "
سأستعير مقولة حسن بن علي الاخيرة :
"لم أكن اعرف أنه كان تعيساً إلي هذا الحد ، رحمة وسلاماً علي روحه التي تعذبت " .

[Раде Станишић · Rating 4 out of 5]

"Позивам за свједока мастионицу и перо и оно што се пером пише;
Позивам за свједока несигурну таму сумрака и ноћ и све што она оживи;
Позивам за свједока судњи дан, и душу што сама себе кори;
Позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак свега
да је сваки човјек увијек на губитку."


Овако почиње, али и завршава овај заиста генијалан роман.

Имајући у виду да је ово једно од дјела наше књижевности које спада у она која су највише пута и на највише начина анализирана те свакако и у дјела о којима се и дан данас много говори, сматрам да је беспотребно да истичем колико је ово дјело значајно за нашу али, усудићу се рећи, и свјетску књижевност па и не бих превише трошио ријечи на то колика величина је Селимовић, његов стил и способност да ниједна ријеч не буде сувишна већ на правом мјесту а свакако ни о томе да је ово дјело несумњиво круна његовог врхунског стваралаштва.

Ако неким чудом нисте читали Дервиша у средњој онда сте сигурно чули нешто о њему и његовим дилемама и проблемима са којима се суочава.

У главном фокусу, бар се тако чини на први поглед, јесте борба Дервиша - Ахмед Нурудина против неправде. Суочен са чињеницом да му је брат ухапшен из неоправданих разлога, Нурудин долази у сукоб са својим моралним начелима која су га водила кроз читав његов живот а и чији је и сам проповједник, јер да би и имао шансу да помогне свом брату он мора да уради ствари које су, бар по његовом мишљењу, у супротности са оним у шта вјерује и чему је посветио велики дио свог живота. Овај унутрашњи сукоб, а који је видљив и у објективним дешавањима која се дешавају Нурудину, описан је тако детаљно, корак по корак, савршеним приказом тока мисли.

Ипак, ово дјело је знатно више од овог сукоба. Наиме, хапшење Нурудиновог брата и дешавања која долазе непосредно после доводе до многобројних последица у ком ће овај унутрашњи сукоб прерасти у сукоб појединца против друштва, друштва које моралног појединца какав је Нурудин у потпуности угњетава.


Овај сукоб би можда довео до утиска да Нурудин представља одређену врсту хероја, заговорника добра који је вјечито у сукобу са оним што то није, али ако и мало застанемо схватамо да је Нурудин само једна у низу "жртава" кобног притиска друштва које, по мишљењу Селимовића, увјек уништава и злоупотреваљава оне који имају моралне вриједности и воде се истима и користи их зарад остваривања њихових циљева какви год они били.

Селимовић користи Нурудина да кроз њега, као пасивну фигуру којој се догађају све ове ствари, прикаже бесмисао живота и смрти те чињеницу да колика год била наша унутрашња вриједност, она за дјелић секунде може бити избрисана тежином руке друштва и постати бесмислена и непотребна.

Наравно, неко ће рећи да је унутрашња вриједност односно вођење приниципима и моралним вриједностима најбитнија из субјективне перспективе односно да она и не треба да има посебан значај за само друштво, посебно ако је тај неко вјерник, али управо тај моменат и запажа Селимовић који приказује да Нурудин, који је представник религије, поштује ове вриједности и води се њима само због признања околине и због последица које поштовање истих изазива у околини те да је исто тако спреман да те принципе заборави и крши само онда када то може да допринесе нечему. На овај начин се и поставља питање јачине Нурудинове вјере односно његове безначајности и његовог дискутабилног каракатера у поређењу са механизмом друштва. У том смислу, ово је мјесто и да се примјети да ово дјело има прегршт заједничних идеја са Кафкиним Процесом у којој је безначајност индивидуе у првом плану.


Са разлогом сам на почетку рецензије оставио цитат и истакао да истим почиње и завршава ово дјело.

Наиме, у сваком Селимовићевом дјелу, а у овом можда и највише, постоји скривени симбол круга. Да ли се то прожима као вјечити ток борбе како унутрашње тако и спољашње која се увјек у неком моменту враћа на исто мјесто и исти почетак, или је то приказ Нурудина који долази у ситуацију да буде представник онога против чега се у почетку острашћено борио, али и скривена сугестија да то може бити свако од нас, или је то само Селимовићева идеја да је круг трајан, без почетка и краја већ само вјечитог помјерања али помјерања које на крају води ка истом, као и наш живот ?

Све у свему, као и свако ремек дјело, тако и ово оставља нама потрагу за одговоре на ова али и многа друга питања.

[Mona · Rating 5 out of 5]

أي حجر من الأساس في داخلي تزحزح فأخذ كل شيئ في التداعي و الإنهيار؟
تقع أحداث الرواية في القرن 18 في البوسنة " ساراييفو" خلال الحكم العثماني وتحكي عن الشيخ أحمد نور الدين شيخ التكية المولاوية و المحارب السابق والذي كان يؤمن بان السلطة هي مرادفة للعدل و الامن حتى أعتقل اخوه و قتل على ايدي السلطات بدون تهمة واضحة فكان هذا بمثابة الحجر الذي تزحزح ويتعامل مع الحدث بالكراهية و النسيان ثم يدخل الى السلطة ويمارس العنف بدوره ضد أقرب الأصدقاء لديه. وهكذا يتحول الشيخ أحمد من مشروع متمرد على السلطة الى مشارك في السلطة

الرواية ليست سهلة القراءة وتحتاج الى تركيز و صفاء ذهني عالي فالرواية لا تركز على الحدث و انما على التداعيات النفسية و السيكولوجية بجو سوداوي يرافقك طوال المونولوج الداخلي للشيخ احمد بطل الرواية

كل فصل من فصول الرواية تب��أ بأية من أيات القرآن الكريم بدأت ب " ن و القلم و ما يسطرون" و انتهت " ونقول لجهنم هل إمتلئت و تقول هل من مزيد" فأبدع هنا سليموفتش في معرفة ايات القرآن و ترابطها مع الاحداث

الرواية تحولت أولاً الى فيلم يوغوسلافي بعنوان «الدرويش والموت»، ثم تحولت في عام 2000 الى فيلم إيطالي بعنوان «درويش» من إخراج البيرتو روندالي شارك في 2001 في مهرجان لوكانو السينمائي الدولي.

[Weltschmerz · Rating 5 out of 5]

Proza, a poezija. Hrana za dušu. Čista umetnost. Nije za svakoga, ali ni ne može da bude, a to ne kažem zato što sam intelektualni snob, već zato što da li će vam se ova knjiga svideti zavisi gotovo isključivo od vašeg senzibiliteta.

[None Ofyourbusiness Loves Israel · Rating 4 out of 5]

A work of relentless intellectual and emotional force, a story that interrogates the limits of faith, justice, and personal agency within a system designed to crush all three.

Sheikh Ahmed Nuruddin is a dervish whose life of spiritual retreat is upended when his brother is arrested by Ottoman authorities. What begins as a quest for familial loyalty spirals into a harrowing examination of power, corruption, and the cost of complicity. Selimović, drawing from his own experiences of political imprisonment and the cultural complexities of Bosnia, crafts a story that feels both deeply personal and universally urgent. The book’s title, with its stark juxtaposition of death and mysticism, hints at the existential tension that drives the plot: how does one reconcile the pursuit of spiritual truth with the brutality of earthly existence?

The structure of the novel reflects Ahmed’s internal disintegration, as his initial confidence in divine justice gives way to doubt and despair. Every chapter starts with a quote from the Quran and the book is filled with Hadith and Sufi allusions, wisdom and legend. Early in the story, the Dervish declares, “I thought I was wise, but I was only old,” encapsulating the tragic irony of his spiritual and mortal journey. His attempts to navigate the bureaucracy of the Ottoman state reveal a system built on arbitrary cruelty, where truth is malleable and power is absolute.

Key moments include Ahmed’s confrontation with a judge who embodies the cold indifference of the regime, his fleeting alliance with a group of rebels whose idealism proves as flawed as his own, and his growing realization that his brother’s fate was sealed long before his arrest. The cyclical nature of the story, with its recurring motifs of betrayal and disillusionment, creates a sense of inevitability that is both oppressive and compelling.

The book’s relative obscurity in the English-speaking world is puzzling, though its unsparing critique of power structures may explain why it has not been widely reissued.

Death and the Dervish is revolutionary in its unflinching critique of authoritarianism and its exploration of the individual’s helplessness within oppressive systems. The novel’s refusal to offer easy resolutions or moral clarity has made it a touchstone for readers grappling with similar themes in works by Dostoevsky, Kafka, or Camus. Yet Selimović’s use of Islamic mysticism as a framework for existential inquiry sets the book apart, offering a perspective rarely seen in Western literature.

[Erik Graff · Rating 3 out of 5]

My closest Bosnian friend gave this to me after I'd read Ivo Andric's Bridge on the Drina. This is not as accessible a book as Andric's masterpiece. Drawing a comparison, Andric is Tolstoy while Selimović is Dostoevsky. While Andric gives you everything you need to know to appreciate his book, Selimović presupposes the reader knows enough to fill in the background.

[Rebecca Duncan · Rating 5 out of 5]

This book is a huge favorite of mine and I'm quite surprised that I haven't written about it - yet.

But I'm here now to correct that and to pay homage to this unprecedented masterpiece of, I dare to say, world literature.
When I first came across this book, I was frankly very, very, unimaginably young and even more so immature. But, even at that period in my life, I din't fail to recognize that this novel is like a rare diamond that not many people are allowed to discover,understand and accept.

Not knowing where to start,and afraid I maybe won't transfer what lies in the depths of the wisdom that this book brings and gives, I would like to say what the novel is about in a couple of unpretentious sentences.

Basically, it is a quest for Justice, but the quest is doomed to fail at its very beginning. The quest is taken by a man who is not your ordinary man, but a person who lives under very strict rules of moral and divine providence, and he can never escape from what he is.
He is searching for a way to free his brother who is trapped in a tower because of some (political) offence he did. Little does the hero know that the verdict has been reached in advance, and that there is no way out not only for his lost brother, but, even more so, for him.


The novel is written in the "I - form", and the author is very skilled in connecting, contrasting, explaining and hiding his feelings through his writing, and the reader doesn't fail to utterly connect with the authors dilemmas and his enormous sadness and pain. The book speaks not only of Justice, or the nonexistence of the latter, but also of Life and Love and People and Man, and Truth and Lie, and it goes on ad infinitum.

It always seemed to me that the author writes his thoughts and makes them into sentences with such ease and fluency, and I read this text with awe even today, nearly ten years after reading it for the first time as a very silly girl. To this day, when I'm feeling perplexed about life and my existence and all those, to quote the Pythons, "meaning of life" questions, I just read a couple of sentences from here, and I immediately feel my confusion fading.
I'm grateful for that, and i think that this is definitely a must - read novel!

Start today :)

[Marija · Rating 5 out of 5]

ENGLISH

"People despise everyone who succeeds and hate the ones who surpass them. Get used to scorn if you want peace and hate if you agree to fight"

BOSNIAN

“Ljudi preziru sve one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih; Navikni se na prezir ako želis mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu...”
_________________________

I read this book back in high school and it was a school assignment. The writer of this book is from the city where I went to school. Our teacher urged us to read this book, not because it was a school assignment. She said this book makes you think. And I read it and it was beautiful, beyond beautiful.
_________________________

ENGLISH

"Thousand times you regret what you have said, rarely what you have not."

BOSNIAN

“Hiljadu puta se pokaješ za ono što kažeš, rijetko za ono što prećutiš.”
_________________________

The writing style is complicated and not easy to read. But these quotations show you what a masterpiece this book is. I wish this book was more appreciated in the world. It is full of wisdom. I want to find an english version of this book. Sadly, this author is not well known outside the ex-Yugoslavian countries.
__________________________
ENGLISH

"Lonely, in between the graves, I forgot hate. It came back when I approached people."

BOSNIAN

“Usamljen među grobovima, zaboravio sam na mržnju. Vratila mi se kad sam prišao ljudima.”
___________________________
VERY IMPORTANT NOTE: I translated the quotations from Bosnian to English myself. Sorry for all the mistakes that I made.

[pikica · Rating 5 out of 5]

Bila sam skeptična prije početka čitanja, što zbog velikih očekivanja, što zbog toga što su Selimovićevih citata pune društvene mreže. Tad obično bježim glavom bez obzira. Ne što citati nisu dobri, niti što mi je mrsko da otkrivam nešto u čemu već gomila ljudi uživa, naprosto, bila sam zasićena Selimovićem i prije nego sam ga ikad za ozbiljno uzela u ruke. Prvi puta, bilo je to sredinom srednje škole, znala sam već tada da je djelo veliko i zahtjevno, međutim bila sam nedorasla tako nečemu, ali to je samo osobno iskustvo. Sada, nekih 7 godina nakon drago mi je da sam ga ostavila za kasnije. Ova je knjiga čista umjetnost. Selimović piše naprosto maestralno. Možda bi sveukupni dojam s radnjom, likovima i dr. bila četvorka, ali ovakve fantastične rečenice, dijalozi, unutarnja previranja derviša opisana tako poetski: čista petica. Uživala sam toliko da sam vrlo često čitala odlomke dva ili više puta samo da što više upijem.

[Betül · Rating 5 out of 5]

All we try to do in life is have a congruent and balanced view about the world, people and what's happening around us. And we try to protect our safe zone often ignoring and dismissing the things that not fit in our congruent view about the life. We believe in that we live in a just world, suffering people suffer because they must have done something to deserve this (!) And, what happens if our congruent world attacks us from behind and then we become the object of injustice? Can we manage to protect our congruent and balanced view? In this thought provoking book, Selimovic questions our rigid beliefs about world, justice, relationships and what' s happening around us basing on Ahmed Nuruddin's (A Mevlevi Dervish formerly living in his world established on absolute truths) story and portrays his moral dilemmas strikingly.

[Dimitris · Rating 5 out of 5]

(After lots of thought...) I was going to rate this book either one star or five stars. I chose to give it the five stars and to rate myself with one, for not being able to understand ANYTHING going on in it... I totally failed me, cause even I can see that this is a world masterpiece and truly about subjects that interest me immensly: the Balkans, history, religion, inner turmoils, being ethical when everyone around you isn't, moral dilemmas that break a person. But... my God, its writing style filled with endless dense internal monologues was soooo heavy that the book ended up being totally incomprehensible to me - yet I read it all.
Maybe in ten years I'll give it, me, another chance.